Maja Žeželj: Danas na TV radi svako ko zna 30 slova

Voditeljsku karijeru Maja Žeželj započela je pre više od 20 godina i za to vrijeme se suočila sa različitim izazovima.

I dobra i loša iskustva, podjednako su joj, kaže, pomogla da doživi svoju profesiju na pravi način. Imala je, dodaje, prije svega, sreću da sarađuje sa kolegama od kojih je mnogo naučila. Zemlje su se raspadale i stvarale se nove, televizije su se zatvarale i otvarale… – sve to je, na neki način, odredilo i nju i ljude sa kojima je radila i sa kojima i danas radi.

Već tri godine Maja je prezenter Dnevnika na televiziji N1, i za to vrijeme je, ističe, još jednom potvrdila da čovjek uči cijelog života.

– Pojava N1 televizije jasnije je pokazala da se naša publika promenila, kao i program, samim tim i deo programa u kome ja učestvujem, a to su vesti. Gledalac je danas osoba koja sama određuje šta gleda i kada gleda, koja sakuplja informacije sa različitih izvora i stvara vlastitu sliku istine. Televizije se zato i menjaju u više pravaca i idu ka populističkim programima koji prate ideologiju tržišta i pritisak da se poveća gledanost. Sadržaji N1 televizije prave se za gledaoca koji nije pasivan, koji u programima koje gleda nalazi značenje i zadovoljstvo i koji u to što gleda unosi svoje iskustvo i našem programu daje svoje značenje.

* Koliko se vaš pristup radu promijenio od kada ste dio tima televizije N1?

– Moj posao se menjao onako kako se menjalo i moje radno mesto. U poslednjih 20 godina i televizija se mnogo promenila – sve je više novih kanala i programa čiji su sadržaji diktirani novim tehnologijama, ali i različitim poslovnim interesima. S jedne strane, te nove tehnologije mogu da nam otvore širi prostor za uticaj demokratije i na taj način omoguće da mnogo veće grupe ljudi imaju pristup moći. S druge strane, dešava se i da ti televizijski standardi opadaju i da svet postaje pun nepismene dece i zavisnika od medija. Možemo da postavimo pitanje da li nam razvoj tehnologije otvara nove mogućnosti i izbore, ili nas, nudeći nam toliki izbor i na taj način skrećući našu pažnju sa važnijih stvari u životu, samo uspavljuje? Odgovor je u nama samima. Mi pravimo program, gledalac bira, a ja zaista ne znam da li sam tehno-optimista ili tehno-pesimista.

* Šta je nekada podrazumijevala novinarska profesija i šta je od toga ostalo danas?

– Ne volim poređenja – kako je bilo nekada, a kako je danas. Svako vreme nosi svoje potrebe, pravila, zakone… Ni ja danas ne radim kako se radilo pre 20 godina kada sam počinjala, a još manje nego pre 40 ili više… Svaka nova generacija donosi svoje, nove načine i to treba poštovati. Isto kao što treba poštovati ono što je bilo pre nas. Nedopustivo je da verujemo da svet počinje od trenutka kada smo mi stupili na scenu, da ne znamo sopstvenu istoriju, da ne znamo da prepoznamo od koga treba da se uči. Čovek koji danas ima 25 godina i želi da se bavi ovim poslom ne može da ne zna za ljude koji su pisali i radili u poslednjih 50 godina. Mudri će na dobrim osnovama izgraditi nove stvari i to će sigurno dati dobar rezultat.

* Imate li savjet za mlade kolege koji tek prave prve korake u novinarstvu?

– Treba da veruju u sebe i to što vole. Da imaju sreću da prepoznaju u čemu su dobri, da na tome mnogo rade, čitaju i “kopaju” za svoje znanje, da to što nauče dobro upotrebe i da im posao nikada ne postane dosadan.

* Kakve su vaše prognoze za današnje TV novinarstvo, dokle može da dosegne?

– To niko ne može da zna. Sve češće se raspravlja o društvenim vrednostima i ulozi televizije, a njih sve više određuje ekonomija. Danas je važnije koliko se neki program isplati od toga koliko sadržajno vredi. Zato je on postao “proizvod”, a gledalište “tržište”. Mediji su danas bazirani na kompjuterskoj tehnologiji. To televiziji otvara nove granice. Digitalizacija, kablovska tehnologija, bežični prenos slike i teksta omogućavaju nove načine rada. Još nije jasno da li smo svedoci prevazilaženja starih tehnologija, ili je na sceni stvaranje potpuno novih vrsta medija, jedne nove kulture ekrana koja će integrisati sve digitalne sadržaje.

* Nekada nije bilo lako pojaviti se na ekranu kao TV lice, a kako to izgleda sada?

– Nekada nismo imali ovoliki izbor… i televizija i ljudi. Ne znam kako i ko određuje ko će se i kada pojaviti na TV ekranu. Ali znam na čemu bi trebalo da se radi. Moj deo posla vezan je za jezik i govor. Danas se govor u društvu podrazumeva i ljudi se zapravo time i ne bave. A trebalo bi.

Počev od glasa, preko disanja, fonacije, rezonantnosti, impostacije, artikulacije… Čini se da je u današnjim uslovima kultura govora svedena na poznavanje azbuke. Oni koji umeju tih 30 slova da prepoznaju bez poteškoća i da ih sastave u reči bez mucanja – mogu da rade na televiziji. Žalosno, ali je tako. Važno je znati zašto je došlo do toga da kultura govora izgubi svoje mesto i značaj u opštoj kulturi.

* Važite za nekoga ko širi entuzijazam bez obzira na vijesti koje nam dan donosi. Da li se i to uči u ovoj profesiji?

– Verovatno je to stvar prirode i karaktera i godina koje imam. Profesija ne određuje čoveka. Moj posao je i deo mene i mog života. Bila bih siromašna da se svodim samo na to što radim. Izgradilo me i izgrađuje me sve što sam preživela, doživela i što sada živim. A onda “u izlazu” to deluje tako kako vidite. (Večernje novosti)